ВАТРА И НИШТА – Бранко Миљковић

Опис

Избор из поезије.

„Песма није живот, нити песников живот, она је паралелна животу[…] Она саму себе ствара, преуређује се изнутра, својим властитим крвотоком се храни, спречава да ишта у њу уђе и одузме јој дах. Заштићена је од корозије времена. Споља је фосил, изнутра живи организам. Ничему не може да служи, јер све њој служи“, рекао је Бранко Миљковић, песник за којим су остали неизбрисив траг у српској поезији и загонетна смрт.

Објавио је збирке „Узалуд је будим“ (1957), „Смрћу против смрти“ (1959, са Блажом Шћепановићем), „Ватра и ништа“ (1960, Октобарска награда), „Порекло наде“ (1960) и „Kрв која светли“ (1961), али је много песама остало и ван тих збирки.

Стварајући од речи и стихова симболе који добијају своју стварност, насељавајући свет тим реализованим сликама, Миљковић је уздигао херметичну поезију до битног елемента који испуњава наше животе. А то је могуће само помоћу пламтећих речи, горуће традиције и саживљавања с ништавилом.

„Он, унук симболиста и надреалиста, како је сам за себе говорио, својом судбином учинио је песништво ’достигнућем крајње лепоте и незаменљивости’.“
– Божидар Шујица

„Бранко Миљковић (1934–1961) није морао умријети да би постао признат и славан; већ је то био за свог кратког живота. Из пјесничке генерације шездесетих, Миљковић је одмах назван ’принцем поезије’ и одмах сврстан у ред великих пјесника.“
– Мирко Kовач